Ех, добро питање...и ја се још тражим,  али како рекох надолазиће....

Првенствено ЋЕ настати из неких мојих фрустрација које су настале због проблема с којима је суочен српски народ у Републици Српској - а суочени смо са разноразним лицемјерностима, прије свега ''међународног'' фактора (''међународни'' под наводницима јер је то погрешна ријеч - ту је увијек у питању пар моћнијих народа представљених њиховим владама - другим ријечима можемо их сматрати класичним окупаторима), али и лицемјерностима ''домаћих'' полтрона оличених у локалним лицемјерним и безличним назови политичарима из ''супротног табора''.....али, наравно, неће бити заобиђени ни моји сународници који својом корумпираношћу, неспособношћу, политичком импотенцијом и једноставно ГЛУПОШЋУ успоравају и уназађају овај вриједни и поштени народ у мојој, лијепој Српској....

 ....прошлост.....(у ''кратким'' цртама - послије ћу се враћати у детаље)

Ево, сад нешто размишљам о прошлости и почецима свих тих типично балканских дешавања која су обиљежила недавну прошлост и која наглашено обликују нашу садашњост, а чини ми се да ће и будућност још дуго бити обиљежена свим ....

Како је почело? Имам неко своје мишљење о томе, али ево да се суочим са неким ''приземним'' чињеницама:

 - нисам нешто пуно знао шта се дешавало, нисам могао наслутити, додуше нисам ни био нешто стар у то предратно доба, а није ме ни занимало (што ће рећи, био сам ПРАВО глуп :) ) - али то су такве године - тек се изашло из средње школе....

- и онда.... кад је све почело био сам збуњен - нисам био свјестан шта се то догађа...

- чињеница: рођен сам и одрастао у дијелу који данас припада муслиманско-хрватској Федерацији

- чињеница: ни криве, ни дужне  фамилију и пријатеље су ми малтретирали, тукли, затварали у затворе, тјерали на принудни рад, тјерали на копање ровова и то тјерали су их НАШИ ''пријатељи'' (Хрвати и Муслимани) с којима смо дијелили прве и можда најљепше тренутке дјечачког одрастања, а који су преко ноћи постали ''бојовници'' или ''џамијски голубови'' или ''љиљани'' или ко зна какви још мржњом оптерећени ликови....неки моји другари су добили трајне посљедице од тога, неки су данас у инвалидским колицима, неки нису преживјели, на жалост....

- многи су истјерани из станова и из кућа, отпуштени с послова и онда им муслиманске власти нису дозвољавале ни да се крећу по граду, нити су им дозвољавали да напусте муслиманску територију, а све у циљу приказивања ''мултиетничке'' слике (мултиетницизам Босне и Херцеговине је посебна урбана легенда којој ћу се радо враћати!)....

....значи то је нека кратка и груба слика Срба ''агресора'' са подручја данашње Федерације која је везана за мене....

....даље....

 - ја сам имао срећу да се нађем на српској територији прије него што су се путеви затворили - моја фамилија је остала на муслиманској територији (кад сад размислим о томе) моји најближи су били поприлично наивни ...али, наравно није то усамљен случај и није било лако повјеровати шта нам се свима спрема....

- рат у СРБиХ је отпочео, у суштини, упадом хрватских-усташких плаћеника 01.10.1991. у село Равно , недалеко од Требиња с циљем проширивања сукоба са Хрватске на подручје СРБиХ...( Из тог доба постоји изјава усташе Месића Стјепана у којој он каже како Хрватска мора пренијети рат на подручје Босне и Херцеговине! (са усташког гледишта сасвим логично - потакнути Муслимане на сецесију и бар мало растеретити хрватске побуњенике)....невезано за ово - баш данас читам у 3000-ом броју НИН-а (ЧЕСТИТКЕ) писмо човјека који је спасио Месићевог стрица (Марка Месића, пуковника усташких легионара) код Чачка, а који је био поражен на Стаљинграду као припадник усташких хорди и којег су Руси ухватили и послали назад у Југославију...)...значи, рат је замирисао тог првог октобра 1991. - сви су се правили слијепци на тај догађај...Предсједништво БиХ је послало комисију , која је направила некакав извјештај и то је било то ....сљедећих пар мјесеци је било затишје пред буру, обиљежено флагрантним кршењем устава од стране ХДЗ и СДА посланика у Скупштини БиХ и припремама за сукобе....

- онда долази 03. март 1992. и упад хрватске РЕГУЛАРНЕ војске из Славонског Брода која је окупирала општину Босански Брод и уз помоћ домаћих Муслимана почела прогоне, затварања, убијања и силовања српског становништва у Броду ....занимљиво је колика је тишина пратила ту окупацију, а и дан-данас је тако - Муслимани о томе не желе да причају и једноставно игноришу чињеницу да је ХРватска војска (као војска тада НЕЗАВИСНЕ државе Хрватске) окупирала подручје БиХ, односно СФРЈ...

- де факто грађански рат почиње 26.03.1992. када локални Муслимани из Сијековца уз помоћ усташких јединица масакрирају деветоро комшија Срба у том истом селу Сијековац...тада су, дан послије, Сијековац посјетили Фикрет Абдић, Биљана Плавшић и Фрањо Борас и затекли су стравичан призор, однијели су причу у Сарајево, али наравно, Алији Изетбеговићу и компанији није нешто значило што су Срби жртве и што су прве ратне злочине управо починили Муслимани и Хрвати - требао је бољи изговор да жртвује мир....

- чињенице: ( а које мало ко зна и о којима Срби не причају)

    -Прва цивилна жртва у СРБиХ је био  машински инжењер Војислав (Слободана) Горановић (1966.). Он је погинуо на радном мјесту у селу Горњи Клакар 16. септембра 1991. године од гранате испаљене из Хрватске. Србин наравно.

    -Први логор на подручју СРБиХ формирани су почетком марта у Броду, у дијелу града званом Тулек - формиран је за Србе, наравно

    -Први женски логори на подручју СРБиХ формирани су такође почетком марта у Броду у којима су држане Српкиње које ће бити силоване од стране усташких зликоваца. Командант тих логора била је Индира Камарић (тренутно настањена у ТУзли) којој се тренутно суди за њене злочине у суду у Добоју

    -Први логораш у СРБиХ (регистрован од стране Међународног црвеног крста - што му је и спасило живот!) био је отац мог познаника. Заточен је био почетком марта у Тулеку.

    -Прва спаљена богомоља на подручју СРБиХ је Храм Огњене Марије у Сијековцу. Наравно, православни храм

    -Прве жртве ратног злочина у СРБиХ су несрећни Срби из села Сијековац: Јован Зечевић 1920., Милан Зечевић 1950., Петар Зечевић 1953., Васо Зечевић 1958., Лука Милошевић 1943. , Жељко Милошевић 1953., Драган Милошевић 1974. , затим Милка, Недељко и Ристо Бачић, Мирко Радановић, Срето Тривић...

Значи рат је закуцао на врата....послије свих ових догађаја ( а не треба заборавити ни одржавање нелегалног референдума 29.02.1992. и 01.03.1992., те убиство српског свата Николе Гардовића од руке исламског фундаменталисте и зликовца Рамиза Делалића Ћеле истог тог првог марта) фитиљ на балканском бурету барута је био на измаку....

29.02.1992. сам и ја задњи пут био кући - тог дана сам кренуо у Бања Луку и тамо ћу се и  затећи кад је све плануло... 

-Усташко - муслиманске снаге су одсјекле Крајину и Бању Луку, није било струје,  није било хране, гладовало се. Тих дана ће умријети 12 бањалучких бебица, 12 тек рођених звјездица које су умрле због недостатка кисеоника...Унпрофор није дозвољавао лет из Београда којим је могао бити достављен кисеоник, а на земљи су то спречавале непријатељске снаге Хрвата и Муслимана. Ја сам се пријавио у Војску Републике Српске , наравно....

- Пробијање коридора живота донијело је мало олакшања Српској Крајини

- Мене је пут у рату носио од Бихаћа, Гламоча, преко Модриче, Добоја, коридора, до Сарајева...имао сам ''прилику'' да преживим блиске бомбе НАТО фашиста, носио сам рањеног друга од тих бомби који ће издахнути недуго за тим, вадио сам колегу којем је шрапнел те НАТО фашистичке бомбе откинуо главу.....било је бјежања од балијских граната по Добоју (Срби никад не спомињу да је Добој три године гранатиран из оближњих муслиманских упоришта), било је граната при проласку коридором, било је граната по Брчком, било је писања моје фамилије за размјену, било је смуцања по разноразним мјестима (мислим, ипак сам ја био избјеглица у то доба) нисам имао стан , нисам имао собу, нисам имао гдје отићи на допуст из војске...било је доста тих некаквих невоља...но, све то, изузев несрећних жртава је мање-више сношљиво, да не кажем небитно....

 ...да скратим...овако бих могао у недоглед - сјећања само навиру....

Све ово пишем да илуструјем апсурдну ситуацију у којој сам се затекао...значи, нападнути смо први, преварени смо у скупштини, погажено нам је државотворно право, покушали су да нам украду државу, први логори су направљени за Србе, прве богомоље срушене су српске, прве жртве су Срби, прве силоване жене су Српкиње, бебе су нам умирале без кисеоника, били смо гладни, били смо без струје, гађани смо гранатама по нашим градовима, чак су и НАТО фашисти убијали наше људе и разарали наше положаје, моја фамилија је малтретирана, затварана, вођена на копање ровова, моји другари су инвалиди данас, у мој стан су се уселили нелегално - и поврх свега ''мене'' зову агресором, геноцидним Србином који живи у ''геноцидној творевини'', и коме хоће да униште ту Републику Српску за коју се борио и која га једино чува од већ виђених зала која су чињена од стране друштва везаних застава Хрвата и Муслимана и 1941. и 1992.

Па, се онда запитам:''У чему је квака???''...Како се то десило да су ме истјерали из куће, измучили ми фамилију, напатили мене, што је најгоре убили ми пријатеље и сународнике, уништили државу коју сам волио, уништили привреду, жртвовали мир, појели године  и још на крају ''киње'' мене (тј. нас) ?????  Како то????

Шта да радим???  Има доста ствари да се ради, а између осталог НЕ СМИЈЕ СЕ ЋУТАТИ!!! Мора и наша прича да се чује!!!

Па, макар и на блогу....